Da li ste znali da u našem krivičnom pravu postoji jedan opšti institut koji omogućava da protekom određenog vremenskog perioda država izgubi pravo da goni počinioca krivičnog dela ili da izvrši kaznu koja mu je izrečena?
Sigurno vam sada zvuči nepravično i neverovatno da neko ko je počinio krivično delo ne može da odgovara ako samo dovoljno dugo čeka, ali ovo je jedan stari institut koji vodi poreklo još iz rimskog prava i putem analogije je uveden u krivično pravo.
Reč je o zastarelosti, a naše zakonodavstvo poznaje dva oblika – zastarelost krivičnog gonjenja i zastarelost izvršenja krivičnih sankcija.
Ovom prilikom ćemo vam približiti ovu pravnu pojavu i objasniti detaljno kako to sve funkcioniše u praksi, a osvrnućemo se i na prednosti i mane ovog instituta.
ZASTARELOST KRIVIČNOG GONJENJA
Zastarelost krivičnog gonjenja je nemogućnost državnih organa da vode krivični postupak protiv izvršioca krivičnog dela usled proteka vremena koje je zakonom određeno.
Taj rok počinje da se računa od momenta izvršenja krivičnog dela. Postoje situacije kada se datum izvršenja poslednje radnje ne može sa jasnoćom utvrditi, pa se u tom slučaju uzima kao datum izvršenja krivičnog dela onaj koji je najpovoljniji za okrivljenog.
Rokovi nisu isti za sva krivična dela i zavise od propisane kazne, pri čemu se u obzir uzima najteža propisana kazna za to delo.
U Krivičnom zakoniku prema članu 103. zastarelost nastupa nakon:
1) dvadeset godina od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora preko petnaest godina;
2) petnaest godina od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora preko deset godina;
3) deset godina od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora preko pet godina;
4) pet godina od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora preko tri godine;
5) tri godine od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora preko jedne godine;
6) dve godine od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora do jedne godine ili novčana kazna.
Ovo su relativni rokovi i važe samo ako ne dođe do prekida ili obustave zastarelosti.
Objasnićemo vam šta je to konkretno i kako utiče na ovo računanje proteka vremena.
Obustava predstavlja nastupanje nekih određenih okolnosti koje su nastale (npr. duševno oboljenje okrivljenog, druga teška bolest nakon izvršenja krivičnog dela, ili usled korišćenja imuniteta, ili npr. rat, razorni zemljotres…) i usled kojih je privremeno onemogućeno preduzimanje krivičnog gonjenja.
Kada nestanu ove smetnje, rok nastavlja da teče tamo gde je i stao.
Prekid zastarelosti nastupa kada nadležni organ preduzme neku procesnu radnju u cilju otkrivanja krivičnog dela ili radi otkrivanja i krivičnog gonjenja okrivljenog.
Navešćemo vam i koje su to radnje kojima se prekida rok zastarelosti :
Stavljanje zahteva za sprovođenje istrage, odnosno predloga za preduzimanje određenih istražnih radnji javnog tužioca (ne i krivične prijave ili zahtevi za prikupljanje potrebnih obaveštenja koja tužilac upućuje policiji i drugim organima), podnošenje privatne tužbe, preuzimanje krivičnog gonjenja od strane oštećenog, podnošenje optužnih akata, te procesne radnje koje se prema okrivljenom preduzimaju tokom istrage ili u kasnijim fazama postupka (veštačenja, uviđaji, saslušanje okrivljenog, ispitivanje svedoka).
Važno je napomenuti da radnje upućene saizvršiocima ili NN licima u tom predmetu, ne utiču na prekid roka zastrelosti.
Pored ovih razloga, zastarelost se prekida i kada učinilac krivičnog dela za koje teče rok zastarelosti u međuvremenu izvrši novo krivično delo jednake težine ili teže (za koje je propisana ista ili teža krivična sankcija). To se dokazuje pravosnažnom osuđujućom presudom koja je doneta u periodu trajanja roka zastarelosti za prethodno krivično delo.
Prekid zastarelosti je nepovoljniji za izvršioca krivičnog dela u odnosu na obustavu. Njegovim nastupanjem se briše rok zastarelosti koji je protekao do tog trenutka i ponovo počinje da se računa iznova. Dakle, svakim prekidom, rok počinje iznova da se računa i to bi se pretvorilo u začarani krug da ne postoji i institut apsolutne zastarelosti.
Obustava i prekid zastarelosti nemaju uticaja na apsolutnu zastarelost koja nastupa u svakom slučaju kada protekne dvostruko vreme koje se po zakonu traži za zastarelost krivičnog gonjenja.
To znači – čak i kada nadležni organi u krivičnom postupku preduzimaju procesne radnje radi krivičnog gonjenja, protekom ovog apsolutnog roka, zastarelost uvek nastupa, pa se učinilac krivičnog dela ne može više goniti!!!
Kada dođe do zastarelosti, javni tužilac je taj koji će odbaciti krivičnu prijavu, odnosno u slučaju da je krivični postupak pokrenut, postupajući sud će doneti rešenje o obustavi krivičnog postupka, ili odbijajuću presudu, a tako će postupiti i drugostepeni sud prilikom razmatranja žalbe, ukoliko zastarelost nastupi nakon izricanja prvostepene presude, a pre donošenja drugostepene.
Sada ćemo se osvrnuti na zastarelost izvršenja krivičnih sankcija i objasniti kada ona nastupa i koje su posledice.
ZASTARELOST IZVRŠENJA KRIVIČNIH SANKCIJA
Naime, protekom određenog vremena, zbog propusta države da izvrši izrečenu sankciju, država gubi pravo na kažnjavanje izvršioca krivičnog dela.
Rok ove vrste zastarelosti počinje da se računa od dana pravosnažnosti presude kojom je kazna izrečena. Presuda je pravosnažna kada se više ne može pobijati žalbom.
U slučaju kada je opozvana uslovna osuda, zastarelost se računa od dana kada je odluka o opozivanju postala pravosnažna.
Postoje relativni rokovi koji su propisani Krivičnim zakonikom i na koje utiče obustava i prekid zastarelosti.
Pored ovih rokova, postoji i apsolutna zastarelost koja nastupa kada protekne dvostruko vreme koje se po zakonu traži za zastarelost izvršenja kazne. Na nju ne utiču prekid i obustava roka i nastupa nezavisno od toga da li je nadležni organ preuzeo procesne radnje za izvršenje kazne ili ne.
U članu 105. Krivičnog zakonika se navodi koje vreme treba da protekne da bi nastupila nemogućnost izvršenja izrečene kazne:
1) dvadeset godina od osude na kaznu zatvora preko petnaest godina;
2) petnaest godina od osude na kaznu zatvora preko deset godina;
3) deset godina od osude na kaznu zatvora preko pet godina;
4) pet godina od osude na kaznu zatvora preko tri godine;
5) tri godine od osude na kaznu zatvora preko jedne godine;
6) dve godine od osude na kaznu zatvora do jedne godine, na novčanu kaznu, na kaznu rada u javnom interesu, ili na kaznu oduzimanja vozačke dozvole.
Ovim zakonom je pored izvršenja kazni zatvora regulisano i nastupanje zastarelosti u odnosu na neke sporedne kazne poput oduzimanja vozačke dozvole, izvršenja novčane kazne, kao i mera bezbednosti.
Rokovi su različiti za pojedina krivična dela, jer se u obzir uzima njihova težina.
Zastarelost se prekida svakom radnjom nadležnog organa koja se preduzima radi izvršenja kazne. Pored suda, to može biti I organ policije.
Neke od tih radnji su poziv osuđenom da stupi na izvršenje kazne zatvora, izdavanje naredbe za njegovo dovođenje, izdavanje naredbe za raspisivanje poternice itd.
Odluka o prekidu roka zastarelosti izvršenja kazne se može doneti samo na osnovu dokaza. Tako na primer ako nema dokaza da je Uprava za izvršenje krivičnih sankcija pozvala osuđenog na izdržavanje kazne, smatraće se da nije došlo do prekida toka zastarelosti izvršenja kazne.
Do obustave dolazi kada nastupe određene okolnosti koje privremeno onemogućavaju preduzimanje, odnsono izvršenje krivične sankcije, pa se vreme trajanja tih okolnosti ne uračunava u rok zastarelosti. Kada nestanu smetnje, rok nastavlja ponovo da teče tamo gde je i stao. Neke od tih specifičnih okolnosti su nastupanje duševnog oboljenja okrivljenog, molba za odlaganje izvršenja kazne usled bolesti, neodložni poljski ili sezonski radovi, ili nek objektivne nemogućnosti vođenja postupka poput zemljotresa, ili nekih drugih prirodnih katastrofa, rata…
Važno je da znate da zastarelost krivičnog gonjenja i zastarelost izvršenja krivičnih sankcija nastupaju ex officio, odnosno automatski, po sili zakona!!!
Dakle, sud i javni tužilac su obavezni da na to paze po službenoj dužnosti!!!
Postoje izuzeci na koje se ne primenjuje institut zastarelosti. Reč je nekim krivičnim delima protiv čovečnosti I drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom (od člana 370. KZ do člana 375. KZ), o krivičnim delima za koje je propisan doživotna kazna zatvora, kao ni za krivična dela za koja po ratifikovanim međunarodnim ugovorima zastarelost ne može nastupiti.
Konvencija o neprimanjivanju zakonske zastarelosti na ratne zločine i zločine protiv čovečnosti iz 1968. godine je inkorporisana u naše zakonodavstvo 1970. godine i služila je kao putokaz našem zakonodavcu prilikom donošenja propisa.
ARGUMENTI
Za kraj treba reći da postoje mnogi argumenti za i protiv instituta zastarelosti pa ćemo se osvrnuti na neka najznačajnija stanovišta.
Sama okolnost velikog protoka vremena dovodi do gubitka dokaza i njihove vrednosti. Sećanja I uspomene o ljudskim događajima blede i gube se tokom godina. Smatra se nepravičnim da zbog pasivnosti države i njenih organa, bilo ko ispašta, pa se uzima u obzir da je za to vreme život učinioca krivičnog dela bio ispunjen patnjom, strahom, stresom I kajanjem. Njegova moralna krivica se računa i ostavlja se mogućnost da je ta osoba doživela za vreme tog perioda moralnu transformaciju ličnosti. Ovaj institut zagovara stabilnost društvenog poretka.
Sa druge strane, postoje mišljenja da se na taj način ne može zadovoljiti pravda i da kao posledica dolazi do nepoverenja u sistem i pravosuđe.
Da li su uvek Pravo I Pravda na istoj strani je odista pitanje podložno debati, ali mi kao advokati smo tu da damo prav(n)e savete i da verujemo u ljude.
