PREDNOSTI I MANE SPORAZUMA O PRIZNANJU KRIVICE
Ovaj institut je uveden u naš zakonodavni sistem 2014. godine novim Zakonikom o krivičnom postupku.
Sporazum o priznanju krivičnog dela javni tužilac i okrivljeni mogu zaključiti od donošenja naredbe o sprovođenju istrage pa do završetka glavnog pretresa. Prilikom zaključenja sporazuma okrivljeni mora imati branioca.
Sporazum o priznanju krivičnog dela sačinjen u pisanom obliku javni tužilac podnosi do potvrđivanja optužnice – sudiji za prethodni postupak, a nakon potvrđivanja optužnice – predsedniku veća.
Ako je sporazum o priznanju krivičnog dela zaključen pre podizanja optužnice, javni tužilac će zajedno sa sporazumom dostaviti sudu i optužnicu koja čini sastavni deo ovog sporazuma.
O sporazumu o priznanju krivičnog dela odlučuje sudija za prethodni postupak, a ako je sporazum podnet sudu nakon potvrđivanja optužnice – predsednik veća.
Odluka o sporazumu o priznanju krivičnog dela donosi se na ročištu na koje se pozivaju javni tužilac, okrivljeni i njegov branilac
Iako mlad institut, do sada je često bio primenjivan u praksi, te se već sada mogu izvesti zaključci odnosno mane i prednosti istog.
Jedan od glavnih razloga za uvođenje ovog instituta je efikasnost krivičnog postupka.
Naime, ovaj institut omogućava rasterećenje sudova i tužilaštava kroz izbegavanje postupka izvođenja dokaza i dugih neizvesnih sudskih postupaka. Na ovaj način, smanjuje se veliki broj formalnosti u okvirima zasštite prava okrivljenog. Smanjuju se troškovi postupka (angažovanja branioca – advokata, svedoka, veštaka, tumača, stručnih lica, troškove uviđaja, rekonstrukcije, prevoza, sudski paušal i drugi troškovi), a ono što se smatra najvećom prednosti u odnosu na samog okrivljenog je blaža kazna koja se okrivljenom izriče nego koju bi dobio u redovnom sudskom postupku.
Dakle, prednost sporazuma se ogleda i u tome što stranke i branilac mogu pregovarati o svim uslovima priznanja krivice za krivično delo, tačnije o svim aspektima budućeg sporazuma.
Negativni aspekat samog instiuta je opravdana bojazan da će se u predmetima gdje se pojavljuje više lica, kao saizvršioci, zaključeni sporazum o priznanju krivice, koji je potvrđen od strane suda i koji dobije svojstvo pravosnažne presude, u postupku protiv ostalih saizvršilaca tretirati kao dokaz. Na ova način otežava se krivično-pravni položaj ostalih izvršioca i pre početka njihovih suđenja prema kojima postoji presumcija nevinosti.
Takođe, često nevina lica osećaju pritisak da priznaju krivicu, jer se plaše da će dobiti još težu kaznu ukoliko dođe do suđenja. U ovom slučaju sporazum nije u skladu sa pravdom niti pravičnošću. Drugi, veoma česti slučaj jeste da lica u pritvoru pristaju na sporazum kako bi im se isti ukinuo, te se samo postojanje krivice zanemaruje radi trenutnog puštanja na slobodu.
Dakle, treba biti oprezan sa ovim institutom i uzeti u obzir sve prednosti i mane, ali ono što je sigurno da iz perspektive odbrane, strah od visokih kazni, penala i potreba za predvidivošću posledica, nastaviće da motivišu okrivljene i njihove branioce da sprovode ovaj institut sve više u praksi.
Sporazum o priznanju krivičnog dela javni tužilac i okrivljeni mogu zaključiti od donošenja naredbe o sprovođenju istrage pa do završetka glavnog pretresa. Prilikom zaključenja sporazuma okrivljeni mora imati branioca.
Sporazum o priznanju krivičnog dela sačinjen u pisanom obliku javni tužilac podnosi do potvrđivanja optužnice – sudiji za prethodni postupak, a nakon potvrđivanja optužnice – predsedniku veća.
Ako je sporazum o priznanju krivičnog dela zaključen pre podizanja optužnice, javni tužilac će zajedno sa sporazumom dostaviti sudu i optužnicu koja čini sastavni deo ovog sporazuma.
O sporazumu o priznanju krivičnog dela odlučuje sudija za prethodni postupak, a ako je sporazum podnet sudu nakon potvrđivanja optužnice – predsednik veća.
Odluka o sporazumu o priznanju krivičnog dela donosi se na ročištu na koje se pozivaju javni tužilac, okrivljeni i njegov branilac
Iako mlad institut, do sada je često bio primenjivan u praksi, te se već sada mogu izvesti zaključci odnosno mane i prednosti istog.
Jedan od glavnih razloga za uvođenje ovog instituta je efikasnost krivičnog postupka.
Naime, ovaj institut omogućava rasterećenje sudova i tužilaštava kroz izbegavanje postupka izvođenja dokaza i dugih neizvesnih sudskih postupaka. Na ovaj način, smanjuje se veliki broj formalnosti u okvirima zasštite prava okrivljenog. Smanjuju se troškovi postupka (angažovanja branioca – advokata, svedoka, veštaka, tumača, stručnih lica, troškove uviđaja, rekonstrukcije, prevoza, sudski paušal i drugi troškovi), a ono što se smatra najvećom prednosti u odnosu na samog okrivljenog je blaža kazna koja se okrivljenom izriče nego koju bi dobio u redovnom sudskom postupku.
Dakle, prednost sporazuma se ogleda i u tome što stranke i branilac mogu pregovarati o svim uslovima priznanja krivice za krivično delo, tačnije o svim aspektima budućeg sporazuma.
Negativni aspekat samog instiuta je opravdana bojazan da će se u predmetima gdje se pojavljuje više lica, kao saizvršioci, zaključeni sporazum o priznanju krivice, koji je potvrđen od strane suda i koji dobije svojstvo pravosnažne presude, u postupku protiv ostalih saizvršilaca tretirati kao dokaz. Na ova način otežava se krivično-pravni položaj ostalih izvršioca i pre početka njihovih suđenja prema kojima postoji presumcija nevinosti.
Takođe, često nevina lica osećaju pritisak da priznaju krivicu, jer se plaše da će dobiti još težu kaznu ukoliko dođe do suđenja. U ovom slučaju sporazum nije u skladu sa pravdom niti pravičnošću. Drugi, veoma česti slučaj jeste da lica u pritvoru pristaju na sporazum kako bi im se isti ukinuo, te se samo postojanje krivice zanemaruje radi trenutnog puštanja na slobodu.
Dakle, treba biti oprezan sa ovim institutom i uzeti u obzir sve prednosti i mane, ali ono što je sigurno da iz perspektive odbrane, strah od visokih kazni, penala i potreba za predvidivošću posledica, nastaviće da motivišu okrivljene i njihove branioce da sprovode ovaj institut sve više u praksi.
