Sigurno ste nekada čuli za institut Sporazum o priznanju krivičnog dela, čije je zaključenje prilično česta pojava u krivičnoj praksi poslednjih godina.
Verovatno se pitate ko se tu sa kim dogovara?
Ko ima koristi od toga?
Kakva je uloga takvog sporazuma?
Pomoći ćemo vam da bolje razumete šta tačno ovaj sporazum predstavlja, ko može da ga predloži, koji je organ nadležan da odlučuje o tome i kakva je procedura.
Saznaćete koje su njegove prednosti i mane.
Za početak ćemo početi sa osnovnim pojmovima.
Ovaj institut vodi poreklo iz pravnog sistema Sjedinjenih američkih država i u doslovnom prevodu sa englesko znači cenkanje, a u širem smislu pregovaranje o krivici.
Od evropskih zemalja prva ga je prihvatila Italija u 20. veku, a nakon toga su ga implementirale u svoj pravni sitem i mnoge druge evropske zemlje kontinentalnog prava, uključujući i našu zemlju.
Sporazum o priznanju krivičnog dela je vrsta ispregovaranog ishoda krivičnog postupka od strane stranaka – sa jedne strane javnog tužioca, a sa druge strane okrivljenog, u prisustvu branioca.
Šta to znači?
Zapravo, u praksi je reč o dogovoru između OKRIVLJENOG i JAVNOG TUŽIOCA u situacijama kada postoje jaki dokazi i velika verovatnoća da će sud doneti osuđujuću presudu i okrivljenog oglasiti krivim.
Priznanjem krivice, okrivljeni može dobiti blažu kaznu ili druge olakšice poput skraćenja krivičnog postupka.
Javni tužilac i okrivljeni se mogu sporazumeti oko vrste i visine kazne odnosno drugih krivičnih sankcija, odustajnju javnog tužioca od krivičnog gonjenja za krivična dela koja nisu obuhvaćena ovim sporazumom o priznanju krivice, o imovinskopravnom zahtevu, troškovima postupka, kao i o odustanku od prava na žalbu protiv odluke suda kojom potpuno odobrava ovaj sporazum.
Neohodno je da bude u pisanom obliku i da okrivljeni u potpunosti, SVESNO i DOBROVOLJNO prizna krivično delo ili više krivičnih dela koja mu se stavljaju na teret.
Procesno, stranke ga mogu zaključiti od donošenja naredbe o sprovođenju istrage, pa do završetka glavnog pretresa.
Branilac okrivljenog, odnosno njegov advokat, takođe potpisuje ovaj sporazum i pregovara sa javnim tužiocem, zajedno sa okrivljenim, o uslovima za priznavanje krivice.
Okrivljenom moraju biti predočena sva prava i obaveze pre potpisaivanja samog sporazuma.
Neohodno je da bude informisan o svim zakonskim elementima i posledicama sporazuma.
Takođe, javni tužilac mora da ga obavesti da je neophodno da ima svog branioca i to od samog početka pregovaranja, pa sve do donošenja odluke suda na osnovu zaključenog sporazuma.
Ono što je mnogo bitno je da ukoliko nije u mogućnosti da sam angažuje advokata, branilac će mu biti postavljen po službenoj dužnosti (o trošku države), jer se time garantuje zaštita prava okrivljenog.
Okrivljeni može odustati od predloga sve do zaključenja sporazuma.
Takođe, jedna od najvažnijih posledica zaključenja ovog sporazuma o priznanju krivice je da se okrivljeni odriče ustavnog prava na suđenje.
Nadležan organ koji vrši kontrolu i utvrđuje da li je sporazum dobrovoljno potpisan i da li su svi pravni uslovi ispunjeni je SUD.
Ako je sporazum donet pre nego što je potvrđena optužnica, o njemu odlučuje sudija za prethodni postupak.
Ako je pak, sporazum donet nakon što je potvrđena optužnica, o njemu odlučuje predsednik veća tog suda.
Sud može doneti rešenje kojim odbacuje ili odbija sporazum, ili presudu kojom prihvata sporazum o priznanju krivičnog dela.
Odluku donosi na ročištu na koje poziva okrivljenog, njegovog branioca i javnog tužioca, a održava se bez prisustva javnosti.
Protiv rešenja kojim se sporazum odbacuje ili odbija, žalba nije dozvoljena!
Protiv presude kojom se sporazum prihvata stranke žalbu mogu izjaviti u roku od osam dana.
Cilj koji se postiže primenom ove ustanove je povećanje efikasnosti krivičnog postupka, brže rešavanje krivičnih predmeta, smanjenje troškova i opterećenja pravosudnog sistema.
Sam postupak donošenja ovog sporazuma se sastoji iz tri faze:
I PRVA FAZA JE POSTUPAK PREDLAGANJA
U ovoj fazi stranke izražavaju intenciju za pregovaranjem o zaključenju ovog sporazuma.
Predlog može biti u usmenoj ili pismenoj formi i najčešće predstavlja poziv na pregovore i razgovor o bitnim elementima, činjenicama i uslovima potencijalnog Sporazuma. Predlog mogu dati javni tužilac, okrivljeni i njegov branilac.
Branilac okrivljenog će ukazati suprotnoj strani na olakašavajuće okolnosti i činjenice koje idu u prilog okrivljenom, poput činjenice da nikada nije bio osuđivan, da je na primer otac maloletne dece isl.
II DRUGA FAZA JE POSTUPAK PREGOVARANJA
Kada se obe strane usaglase sa predlogom, započinje faza pregovaranja.
Glavna tema je svakako priznanje krivice okrivljenog za krivično delo za koje se tereti.
Izjava mora biti dobrovoljna, učinjena bez pritiska i prisile i ne sme biti uslovljena, delimična ili nepotpuna.
Pored toga, pregovara se o vrsti i visini sankcije, troškovima krivičnog postupka, odustanku od žalbe, odustajanju javnog tužioca od krivičnog gonjenja za jedno ili više krivičnih dela za koje se okrivljeni tereti, kao i utvrđenje obaveze okrivljenog da vrati protivpravnu korist koju je dobio izvršenjem krivičnog dela ili da vrati predmet krivičnog dela.
Javni tužilac pre početka pregovora mora da obavesti okrivljenog o njegovim pravima i obavezama, o kojima smo detaljnije pisali na početku teksta.
III TREĆA FAZA JE ZAKLJUČENJE SPORAZUMA
U ovoj fazi javni tužilac sastavlja u pisanom obliku sporazum o priznanju krivičnog dela, koji potpisuju okrivljeni, njegov branilac i javni tužilac.
Zakonom su taksativno navedeni elementi koje svaki sporazum mora da sadrži, kao i fakultativni elementi, koje može da sadrži.
Obavezna sadržina sporazuma se odnosi na:
1) opis krivičnog dela
2) priznanje okrivljenog da je učinio krivično delo
3) sporazum o vrsti, meri ili rasponu kazne ili druge krivične sankcije
4) troškovi krivičnog postupka
5) oduzimanje imovinske koristi pribavljene krivičnim delom
6) imovinsko pravni zahtev oštećenog
7) izjava o odricanju stranaka i branioca od prava na žalbu
8) potpis stranaka i branioca
Fakultativni elementi sporazuma mogu biti:
1) izjava javnog tužioca o odustajanju od krivičnog gonjenja za krivična dela koja nisu obuhvaćena
sporazumom o priznanju krivičnog dela
2) izjava okrivljenog o prihvatanju obaveze koja se može odrediti u okviru postupanja javnog tužiova
prema načelu oportuniteta krivičnog gonjenja ( na primer da otkloni štetnu posledicu nastalu izvršenjem
krivičnog dela ili da naknadi pričinjenu štetu, da obavi određeni društvenokorisni ili humanitarni rad, da
se podrvgne odvikavanju od alkohola ili opojnih droha… isl)
3) sporazum u pogledu imovine proistekle iz krivičnog dela koja će biti oduzeta od okrivljenog (u skladu
sa Zakonom o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela)
III TREĆA FAZA JE SUDSKA KONTROLA I ODLUČIVANJE O SPORAZUMU
U ovoj fazi nadležni sud (u zavisnosti od faze postupka) vrši kontrolu da li su ispunjeni svi uslovi za zaključenje sporazuma o priznanju krivice i prihvata ili odbija postignuti sporazum.
Ukoliko usvoji ovaj sporazum, sud donosi presudu, koja postaje pravosnažna istog dana, pod uslovom da se okrivljeni, odnosno njegov branilac i postupajući javni tužilac odreknu prava na žalbu.
Sud vodi računa da li je predložena kazna iz ovog sporazuma adekvatna kako bi se postigla svrha kažnjavanja.
PREDNOSTI I MANE
Glavne prednosti ovog instituta su svakako blaža kazna za okrivljenog, ušteda vremena i resursa, ubrzavanje krivičnih postupaka, izbegavanje neizvesnosti od ishoda postupka.
Tako recimo, okrivljeni tačno zna za koje će delo krivično odgovarati, koja će biti njegova sankcija ili kazna, neće morati da se izlaže velikom psihološkom pritisku i stresu prisustvovanja na ročištima, eventualnim suočavanjima sa svedocima, oštećenima ili saokrivljenima… Smanjili bi se njegovi troškovi krivičnog postupka.
Sa druge strane, ovaj institut omogućava rasterećenje sudova i tužilaštva tako što se izbegava postupak izvođenja dokaza, smanjuju se formalnosti u vezi sa pravima okrivljenog, a troškovi i trošenje resursa se značajno smanjuju.
Negativne strane sporazuma o priznanju krivice i kritike prakse su opasnost da se osudi nevino lice i da pravda ne bude zadovoljena.
Postoji šansa da okrivljeni zaključi sporazum kako bi zaštitio nekog drugog
ili zato što je nateran, izmanipulisan, pod pritiskom, ili možda iz straha i anksioznosti ili nekih drugih njemu znanih razloga.
U svakom slučaju, okrivljeni se odriče prava na suđenje i prava na žalbu, a sud odlučuje samo o sporazumu.
Takođe, kritičari smatraju da ovaj sporazum može biti nepravičan, jer na neki način okrivljeni priznanjem krivice izbegavaju odgovornost za krivična dela koja su izvršili.
Pored toga, smatraju da se zakon ne primenjuje jednako na sve, ako će zaključenjem ovog sporazuma pojedini okrivljeni dobiti mnogo blaže kazne u odnosu na one koje su zaslužili.
Oštećeni gube veru u pravni sistem uvidevši da su okrivljeni privilegovani od strane sistema.
Za kraj, treba pomenuti da je ovo vrlo složen institut, a odgovornost je na svim stranama u postupku da
ga savesno primenjuju i u cilju pravde i pravičnosti.
